Nije li gorjelo srce u nama? (Lk 24, 13-35)

Onog istog dana — prvog u tjednu — dvojica Isusovih učenika putovala u selo koje se zove Emaus, udaljeno od Jeruzalema šezdeset stadija. Razgovarahu međusobno o svemu što se dogodilo. l dok su tako razgovarali i raspravljali, približi im se Isus i pođe s njima. Ali prepoznati ga — bijaše uskraćeno njihovim očima.

On ih upita: »Što to putem pretresate među sobom?« Oni se snuždeni zaustave te mu jedan od njih, imenom Kleofa, odgovori: »Zar si ti jedini stranac u Jeruzalemu te ne znaš što se u njemu dogodilo ovih dana?«

A on će: »Što to?« Odgovoriše mu: »Pa ono s Isusom Nazarećaninom, koji bijaše prorok — silan na djelu i na riječi pred Bogom i svim narodom: kako su ga glavari svećenički i vijećnici naši predali da bude osuđen na smrt te ga razapeli. A mi se nadasmo da je on onaj koji ima otkupiti Izraela. Ali osim svega toga ovo je već treći dan što se to dogodilo. A zbuniše nas i žene neke od naših: u praskozorje bijahu na grobu ali nisu našle njegova tijela pa dođoše te rekoše da u im se ukazali anđeli koji su rekli da je on živ. Odoše nato i neki naši na grob i nađoše kako žene rekoše, ali njega ne vidješe.«

A on će im: »O bezumni i srca spora da vjerujete što god su proroci navijestili! Nije li trebalo da Krist sve to pretrpi te uđe u svoju slavu?«

Počevši tada od Mojsija i svih proroka, protumači im što u svim Pismima ima o njemu.

Uto se približiše selu kamo su išli, a on kao da htjede dalje. No oni navaljivahu: »Ostani s nama jer zamalo će večer i dan je na izmaku!« I uniđe da ostane s njima.

Dok bijaše s njima za stolom, uze kruh izreče blagoslov, razlomi te im davaše. Uto im se otvore oči te ga prepoznaše, a on im iščeznu s očiju.

Tada rekoše jedan drugome: »Nije li gorjelo srce u nama dok nam je putem govorio, dok nam je otkrivao Pisma?«

U isti se čas digoše i vratiše u Jeruzalem. Nađoše okupljenu jedanaestoricu i one koji bijahu s njima. Oni im rekoše: »Doista uskrsnu Gospodin i ukaza se Šimunu!«

Nato oni pripovjede ono s puta i kako ga prepoznaše u lomljenju kruha.

U cijeloj ovoj epizodi Isus kao da ima neobičan smisao za humor: pravi se da nema pojma o čemu govori tema razgovora, baca fintu da će napustiti dvojicu učenika i krenuti drugim putem, pa onda na njihovu molbu ipak ostaje eda bi vrlo brzo zatim – uistinu iščezao!

Igra prisutnosti i odsutnosti Isusove, prisutnosti i odsutnosti Božje.

Više puta znamo moliti Boga da bude s nama, da osjetimo njegovu prisutnost, da nam se pokaže djelatnim.

A onda koji puta shvatimo da je Bog bio tu na načine kakve i nismo očekivali, djelatan – i preko onoga što se pričinjalo njegovom odsutnošću.

Tek kasnije koji puta to primijetimo. I tada si kažemo nešto poput: Nije li gorjelo srce u nama? Prekrasne riječi – jer priznaju i prepoznaju Božje milosno djelovanje koje je bilo tu svo vrijeme, samo su se meni za nj tek maločas otvorile oči!

Nije li gorjelo srce u nama?

• • Jesam li si ikada imao potrebu ovo reći zbog nekog svojeg iskustva s Bogom ili bratom čovjekom?
  • Što je potaknulo gorenje?
  • Primjećujem li da je bitno osjetiti Isusovu prisutnost, ali i pustiti ga da ode?